f

29/06/2015

Šećer

Mislim, šećer od kutije :)
Za slatke stvari i jednu slatku osobu.




14/06/2015

29/05/2015

O lepom...

Pojam lepog, i s njim obično u vezi pojmovi estetike i umetnosti, jesu filozofski, istorijski i kulturno-društveni konstrukti. Oni koji zagovaraju strogo ličan estetski afinitet u stvari negiraju da su kriterijumi za određivanje lepog (kao i estetskog i umetničkog) velikim delom oblikovani onim što je izvan nas samih. Lepo je stvar lične sklonosti samo onoliko koliko u nama opstaje nedruštvenog i akulturalnog aspekta. Intimni doživljaj nečega gubi od svoje autentičnosti i neposrednosti već izricanjem ili opisivanjem tog doživljaja, usled toga što se verbalno otelotvorenje uvek dešava prema kodovima koji nisu intimni i lični. Uz to, ponude i izbori stvari koje nam se daju na čulnu spoznaju (o čemu nas, zapravo, uči estetika) takođe su (pred)određeni kontekstima u kojima obitavamo.   

Pođimo od samog pojma lepo. U doba antike, platonska struja posmatrala je lepotu kao veoma širok pojam, dosta širi od estetičkog lepog – moralno je, na primer, bilo lepo. „Svođenje” pojma na estetičke okvire učinili su aristotelovci, sofisti i stoici. Danas ako biste pitali nekoga da li je lepo i moralno u direktnoj relaciji, mislim da većina isprva ne bi tu videla nikakvu relaciju. Ali, zato, gotovo svi bi rekli da je lepo vezano za nešto što je prirodno lepo, ili je, pak, umetnost. Ovo je „izum” 19. veka: lepo postoji dvojako – kao prirodno i umetničko. Ne tako mnogo pre romantizma, lepo ne bi uopšte moglo da se direktno veže za pojam umetnosti kakav nam je danas uglavnom poznat i podrazumevan; jer, formiranje modernog pojma umetnosti je tekovina 18. veka, to jest prosvetiteljska tekovina! Dodajmo tome i formiranje pojma estetike, takođe u ovo vreme. Radi se o relativno mladim kategorijama, koje tek u spomenutom periodu ulaze u teorijski diskurs i bivaju međusobno povezane. Umetnost je u antici bila tehne – zanat, u srednjem veku delatnost koja se sprovodi u službi Boga, u renesansi ideološko sredstvo za promovisanje povratka antici, potom mecensko-aristokratska identitetska koordinata, pa element buržoaskog ideala... Tek, dakle, u romantizmu nailazimo na tesnu povezanost pojmova lepog i umetnosti, pa čak i na fetišizaciju ove povezanosti u nadahnutim i zanesenjačkim napisima o umetnicima–genijima (još jedan romantičarski izum i fokus: pojam genija) i njihovoj moći da stvaraju samo lepe stvari. Akcenat na umetnosti, sada kao samostalnoj delatnosti (umetnici se po prvi put oslobađaju mecenstva i stupaju na umetničko tržište), dovešće nešto kasnije i do koncepta larpurlatizma (umetnosti radi umetnosti).

Romantizam je načisto invertirao Platonovu ideju. U svojim dijalozima, Platon govori da je lepo jedan od tri metafizička pojma, pored pojmova dobrog i istinitog, i dodaje da ovim pojmovima umetnici uopšte i ne treba da se bave. Njima treba da se bave filozofi. Umetnici su zanatlije i njihovo delovanje počiva na mimezisu (oponašanju). Umetnik oponaša neku stvar, a ta stvar je već sama po sebi mimezis neke, originalne i nedostižne, savršene i neponovljive, ideje. Sve na ovom svetu samo je imperfektna imitacija istinskog sveta ideja. Umetnik, onda, izvodi mimezis mimezisa – a to je, jasno je, ne previše važna delatnost. Platon, ukratko, nije baš cenio umetnike.

U udaljavanju od Platonovog mišljenja da je pravo, savršeno lepo jedino u večitim idejama, sofisti otvaraju mogućnost da se lepo poveže sa ovozemaljskim, čulnim svetom. Sofisti su bili senzualisti i u njihovoj viziji lepog – kao nečega što je prijatno za vid i sluh – leži začetak povezivanja lepog i umetnosti. Sa sofistima se, dakle, rađa polarizacija shvatanja čulnog i idejnog lepog, lepote koja se poima instinktom, ili, pak, razumom.

Antika je okrilje još jedne nedoumice, koju sam istakla u prvom delu teksta: da li je lepo subjektivna ili objektivna kategorija? Među filozofima, ova nedoumica opstaće sve do Kanta, odnosno do spomenutog formiranja modernih pojmova estetike i umetnosti i Kantovog „pomirenja” individualnog i opšteg suda o lepom. Takozvana Velika antička teorija podstakla je ovu problematiku, uspostavljajući tezu da je lepo objektivno svojstvo predmeta sa dobrom proporcijom, simetrijom i harmonijom (5. vek p.n.e.). Važi prvenstveno u arhitekturi i muzici, a potiče od Platonovog zapisa o značaju očuvanja mera i proporcija, pitagorejskog zakona brojeva („zahvaljujući broju, sve izgleda lepo”), Aristotelovog govora o skladu elemenata, Vitrijevog upoređivanja proporcija u arhitekturi sa telesnim proporcijama, itd.

Prvo preispitivanje načelâ Velike teorije i daleka tačka početka „pada lepoga” potiče od Plotina i mišljenja da lepo, iako čulno dostupno, ne mora da bude simetrično. Za ovog filozofa, lepo je nešto što je jedinstveno, što se opaža u celini, odjednom, zato što su njegovi delovi srodni

Ovakva estetika uvodi nas u srednjovekovno poimanje lepote. Danko Grlić naziva srednji vek „epohom bez estetike”. Lepota je objektivno svojstvo sveta, ona se otkriva, ne kreira se. Plotinovski izvor lepote – u Jednom i Jedinstvenom – sada je, slično, smešten u Boga. Sve što se stvara, uključujući umetnička dela, poseduje metafizički aspekat i služi kako zemaljskim tako i nadzemaljskim ciljevima. Toma Akvinski govori o odnosu između božijeg savršenstva i savršenstva lepog. Bog je uzrok lepog, sâm Bog je večna lepota. Ovakvo mišljenje proteže se u renesansu (Mikelanđelo: „Lepi ljudski oblik volim zato što je odraz Boga”; Paladio je u arhitekturi preporučivao oblik kruga jer je „najpogodniji za shvatanje jedinstva, beskrajnosti i pravednosti Boga”).

Renesansa, međutim, donosi novinu u tome ko govori o lepoti. Budući da su renesansni filozofi mahom bili filozofi prirode, likovni umetnici, a nešto kasnije i pesnici, preuzeli su promišljanje pojma lepog, pozivajući se na antičke autoritete i ideje o proporciji, meri i saglasju elemenata.  
               
Tokom 17. i 18. veka, Velika teorija bledi – poznobarokna umetnost, manirizam, a kasnije i pojava empirističkih struja poljuljaće njene osnovne principe. Javljaju se ideje da je lepo u kontrastu, kod manirista čak i u nemarnosti. Prelomna tačka u estetici i viđenju pojma lepog je Kantova filozofija. Za moderno poimanje estetike i pojma lepog, Kant je učinio nekoliko važnih koraka: napravio je razliku između prirodnog i umetničkog lepog, potom i razliku između samog lepog i uzvišenog, i, konačno, napravio je modalitet „pomirenja” subjektivnog i objektivnog pristupa lepom (uvodi pojam bezinteresnog lepog: o lepoti nečega sudimo osećajem ugode ili neugode, bez interesa prema predmetu, ali doživljaj je subjektivan i nekonzistentan). Ovakvo, bezinteresno lepo, iniciralo je brojne kritike i dekonstrukcije u narednim vekovima: na primer, Rolan Bart izmešta doživljaj lepog iz idealnog prostora i uopštavajućeg konteksta u polje erotskih interesa.

Principi ravnoteže i saglasja ostaju na snazi u klasičnoj epohi, ali lepo je za klasičnog mislioca čisto racionalna stvar. Lepota nije povezana sa maštom i instinktom.
Tek kada je nastala prezasićenost objektivističkim i racionalističkim principima, rodila se drugačija, romantičarska ideja o lepom. Lepo pronalazi svoje okrilje u domenu ekspresije – lepo se izražava, stvara u poeziji, umetnosti. Lepo je iracionalno, intenzivno, ono se nalazi u zanosu, duhovnom, amorfnom, u stanju patnje i konflikta.

U 20. veku, lepo je pogrešan pojam. Namesto estetike lepog, javlja se estetika ružnog (Apoliner je pisao: „Ružnoću danas vidimo jednako kao i lepo”). Sâm termin izlazi iz teorije umetnosti (gde biva zamenjen drugim terminima, poput moderno, avangardno, filmično, subverzivno...) i smešta se u okvire potrošačke kulture (lepo kozmetike, odeće, turističkih aranžmana...) i popularne kulture (Džon Fisk govori i o nematerijalnim objektima te vrste – tv programima, izgledu neke slavne osobe...). Džon Storij pokazuje da komercijalno lepo više nije u estetičkoj, već u zoni tekstualne analize značenja i načina na koji lepa roba postaje kulturni zastupnik subjekta, društva, identiteta.      

* * *

Na studijama smo imali predmet koji se zvao Primenjena estetika i tu smo polako počeli da razumevamo da je ono što obično smatramo umetnošću, lepim i estetičnim nešto što nije dato i ready-made, nego se kritički preispituje. ...I da ćemo nakon preispitivanja uvek doći do sličnih zaključaka:
  • Lepo ne mora biti umetnost.
  • Umetnost ne mora biti lepa.
  • Estetično je čulno dostupno, a kada ga poimamo razumom i pretvaramo u diskurs, onda je estetičko.
  • Lepo, umetnost i estetično određeno je kulturalnim i drugim strujama i „nataloženo” u istoriji.
Ovo nam je poprilično otvorilo oči. Hvala profesoru Šuvakoviću. :)

Evo kako nas je on, otprilike, u jednoj pozamašnoj parafrazi, naučio gde i kako da započnemo sa kritičkim razmišljanjem.


Primer 1: Fontana.

Jedna impozantna fontana stoji na sred gradskog trga. Turisti joj se dive, slikaju se ispred nje i govore o njoj kao o umetničkom delu. U centru te fontane je kamena statua dečaka koji piški vodu, tik do njega je žena, na njena usta izlazi voda. Dakle, uriniranje, povraćanje, gola tela, materijalno i telesno.
Je li to lepo ili je banalno, je li umetnost ili erotika? Je li fontana umetničko delo ili je – upravo – samo fontana, i to nastrana fontana? Deluje kao niz sugestivnih pitanja, no nije zamišljeno kao provokacija, već samo podsticaj za razmišljanje.
   
Recimo da je takva fontana postojala u Staroj Grčkoj. Heleni su svraćali do nje da piju vode u sred vrelog letnjeg dana. Poneki Grk je potajno, a možda ne ni potajno, merkao zadnjicu centralne figure, znamo već o kakvom lifesyle-u Starih Grka pripovedaju „oni” ćupovi.
Malo je verovatno da su Grci razmišljali o fontani kao o vrhunskoj umetnosti. Njihov pojam umetnosti teško se mogao vezati uopšte za fontanu – umetnost je za Grke bila kosmička stvar i stvar brojeva, vezana za nauku i metafizičke pojave. Njome su se bavili filozofi, astronomi, matematičari. Ona je imala svoje određene, danas odavno napuštene, puteve i načine delovanja (na čoveka, društvo, državu...); recimo, tragedija je izazivala katarzu (Aristotel), muzički tonaliteti – u kojima su odnosi tonova proračunavani prema odnosima kretanja nebeskih tela – su se delili prema delovanju na ljude (surovo, meko, razdražujuće), itd.
Ono što mi danas smatramo umetnošću, u antici je bio zanat.

Za antičkog čoveka, tako, fontana je mogla biti najpre jedna upotrebna vrednost – doduše, dekorisana, ukrašena, i to pomoću zanatlijskog umeća. Slično kao i karijatide.

Mnogo vekova kasnije, fontane su postale deo urbanog konteksta, koji treba da čini lepo grada, centar, prepoznatljivu ikonografiju, prijemčivu i privlačnu za turiste. Fontane su tako dovedene u vezu sa lepim, kao i sa umetničkim: prave ih umetnici, za njihov projekat i izradu raspisuju se konkursi i to se smatra prestižnim umetničkim poduhvatom. Fontane se etiketiraju, komentarišu i reklamiraju kao umetnost. Fontane su, tako, postale umetnost.

Zavisno od čitavog niza kriterijuma, istorijskih, društvenih, kulturoloških i ideoloških okvira – nešto jeste, odnosno postaje i tretira se kao umetnost. I obrnuto – biva, na primer, komercijalizovano ili istrgnuto iz umetničkog konteksta i načinjeno upotrebnim predmetom (dizajnirana odeća, nakit...).


Primer 2: Podrum nekog velikog muzeja.

Dođemo u Luvr, željni posmatranja najboljih umetničkih dela na svetu. Najhvaljenijih, najcenjenijih dela. Prošetamo se kroz prostorije muzeja i divimo se izloženim predmetima.
Onda nam prijatelj, inače jedan od tamošnjih kustosa, predloži da nas odvede u podrum muzeja. Ponadamo se da ćemo videti neizložena, ljubomorno čuvana, najlepša dela, ili možda dela koja čekaju restauraciju, ili dela koja čekaju kraj neke papirološke procedure pre nego što budu izložena...

U podrumu, međutim, zatičemo predmete sklonjene od javnosti, koji neće ni biti izloženi. To su isto oslikana platna, statue, fragmenti kompozicija... Naizgled, sve je isto kao i ono što smo videli u zvaničnim muzejskim prostorijama, ali, kako nam objašnjava prijatelj, ovi predmeti su odloženi kao nereprezentativni i nedovoljno lepi. Možda baš i ružni. Oni nisu umetnički.

Pogledamo malo bolje – crte lica i tela na figurama nekako su nakaradne, proporcije su neobične, scene su banalne, ikonografski kod je prekršen, stilski kod je prekršen.
Shvatamo, onda, da je neko odredio šta je umetničko, a šta neumetničko delo. Neko – a „neko” je sazdan od niza istorijski akumuliranih kodova i kriterijuma – postavio je umetnost pred nas. I sve su šanse da nam je ponudio pet posto predmeta. Ostalo je u podrumu  i neumetnosti. Tamo će i ostati, jer selekcija je veoma važna i nemilosrdna u procesu određenja, prezentovanja, konzumiranja, reklamiranja i prodaje umetničkog.

Pitanje – i tačka za kritičko razmišljanje – je: ko, prema čemu i na koje načine proklamuje lepo i umetnost?

Nekoliko je izvesnih odgovora, a među njima jedan, posve tautološki, donosi suštinu:

Umetničko delo je ono koje nosi „nalepnicu”, tj. institucionalno određenje umetničkog dela.

Uz to, umetničko delo samo je mali element u ogromnoj mreži umetničkog sveta. Ta mreža je čitava infrastruktura umetnosti: autor, delo, izložbeni prostor ili koncertna dvorana..., interpretator, izvođač, kritičar, izdavač, obrazovna institucija, reklama, mediji, umetničko tržište, umetnička industrija i mnogo, mnogo drugih činilaca. Svi oni – tek svi! – određuju umetnost.

Takođe, umetnost „balansira” niz ponekad i sasvim protivurečnih kriterijuma za sopstveno određenje, čime samo pokazuje koliko je, u stvari, produkt konstrukata. Tako, ona ide od larpurlatizma do angažovane umetnosti, od ekskluziviteta modernizma do široke dostupnosti posmodernizma i visokotehnološke ere, od božanskog sluge do sasvim profanog, narodnog i popularnog fenomena, od originalnosti i aure do masovne, serijske proizvodnje i hiperprodukcije, od muzejskog eksponata do Internet share-a, od Gole Maje do pornografskog materijala...
U svojoj estetičkoj teoriji, Adorno je rekao da je „postalo samo po sebi razumljivim da ništa što se tiče umetnosti nije više samo po sebi razumljivo”.

Umetnost postaje deo diskursa teorije o i u umetnosti, kao i estetike.

Estetika nije „nauka o lepom”. Za ovakvu definiciju pada se ispit. :)
Estetika je filozofska disciplina koja se bavi čulnom spoznajom lepih predmeta.
Lepi predmeti nisu nužno umetnički predmeti, ali mogu to biti. Estetiku ne interesuje toliko predmet koliko proces spoznaje tog predmeta. A spoznaja je i čulna i naučna.
U domen estetike, tako, dolazi sve prethodno razmatrano: šta je lepo, šta je umetnost, gde je estetika u okvirima filozofije, šta je vrednost, status, kontekst...

* * *

Pojmovi lepog, umetnosti i estetike su istorijski promenljivi pojmovi. Njihova istorija je određena društvenim i kulturalnim stanjima (Evrope, posebno zapadne Evrope). Sva ova stanja oblikovala su i diktirala šta je lepo i umetnost, a, dalje, sva ta poimanja su „utiskivana” u lieraturu i prenošena, gotovo kao da su upisivana u genetski kôd čovečanstva. Zato, danas nije moguće govoriti o ovim pojmovima nezavisno od tragova ranijih viđenja. U svakom individualnom pokušaju da se nešto oseti, spozna, razume i okarakteriše kao lepo ili umetničko – svoju, makar i malu, ulogu odigraće gotovo sva spomenuta mišljenja, kao i mnoga druga. U nama su „sabrani” i našim, savremenim kontekstom, usmereni estetički nazori prošlih epoha. Stoga, kada sudite o lepoti nekoga ili nečega, razmislite iz kakvog konteksta progovarate i pristupate, jer, možda ćete shvatiti da ćete se, hteli vi to ili ne, prikloniti određenoj „školi” mišljenja, a to će možda i više govoriti o vama nego o onome što prosuđujete. I možda će vas upozoriti i naučiti da postoji čitav dijapazon kriterijuma i termina koje biste mogli osvestiti i upotrebiti, u nameri da dobro odredite šta mislite i želite reći. Jer,

Nešto je lepo ako je korisno.
Nešto je lepo ako je skladno.
Nešto je lepo ako ga „u dahu” opazimo.
Nešto je lepo ako ga konzumiramo s lakoćom i zadovoljstvom.
Nešto je lepo ako je ružno.
Nešto je lepo ako je stvarano u zanosu.
Nešto je lepo ako je etiketirano kao lepo.
Nešto je lepo ako je umetnost.
Nešto je lepo ako je proklamovano kao umetnost.


Literatura:  
Nadežda Čačinović-Puhovski, Estetika, Zagreb: Naprijer, 1988.
Miško Šuvaković, Diskurzivna analiza, Beograd: Univerzitet umetnosti u Beogradu, 2006.
Teodor V. Adorno, Estetička teorija, Beograd: Nolit, 1979.
Vladislav Tatarkijevič, Istorija šest pojmova, Beograd: Nolit, 1980.




16/05/2015

Ah, more...

Kutija za nakit, dva nivoa unutra (u gornjem su pregrade).






Jedva čekam avgustovsko putovanje!


12/05/2015

Jedna luda spava

Kutija sa pregradama u koje svašta staje.
Zbog velike površine koja mi je dozvolila da se razmahnem i motiva koji mi po tematici neizmerno godi - ovo mi je jedna od, tako osećam, najuspelijih i najlepših kutija.






29/04/2015

Gde sa priborom za šivenje

Kutija za šivaći pribor, rađena po porudžbini, a da dodam i sa ljubavlju za dragu osobu koja jako lepo šije, vrlo je pedantna i takođe ima poverenja u moj ručni rad.







07/04/2015

Vintage kutija za čaj

Kutija za čaj sa devet pregrada. Kao da je došla iz nekih davnih vremena...
Jedna od mojih omiljenih kombinacija boja: braon, siva, antik plava.


Kutija nije dostupna, može da se poruči slična.
Kontakt: booapeekaboo@gmail.com
ili FB